Likovni kritičar

Dejan Dorić

O slikaru

Beograd, 2024. god

Imanuel Kant je arhitekturu smatrao krovnom, najvažnijom umetnošću, onom koja integriše i nadilazi druge. Stara evropska arhitektura je Mirjani Milovanović povod u ciklusu „Stubovi vremena” za drugačije estetske fenomene od pukog ilustrovanja izgleda i mesta zgrade, srazmere i dekoracije ili njene urbanističke pripadnosti. Njeno slikarstvo se otvara prema prikazima frontalnih i bočnih izgleda zdanjâ, mada to nije urbano perspektivno predstavljanje koje se razvija od renesansne Italije.

Ove melanholične i filosofske slike govore o prolaznosti, trošnosti, habanju najtrajnijeg i najmonumentalnijeg što je čovek stvorio, počev od piramida do Huverove brane, objekta u koji je uloženo najviše betona i koji bi najduže trajao od svih dela moderne civilizacije. To je, međutim, priča o vremenu, skaska o lepoti prolaznosti, o ljudskosti i nesavršenosti, tragu ruke na slici i kući, koje ne pripadaju mašinsko-robotskom svetu jer imaju individualni pečat, topli su i ličnosni, iskazano jezikom pravoslavne teologije.

Dobro upoznata sa dizajnom i savremenim medijima Mirjana Milovanović umesto aktuelne piktureje, inflacije slika, koje je donelo doba posle postmoderne, namesto još jednog hladnog pogleda i priloga mogućoj digitalnoj apokalipsi, stvara snažne slike, istražuje najdublje i najdragocenije – osećanja, koja još uvek određuju nas i naš odnos prema svetu. Naslikana arhitektura sa tragovima vremena i prolaznosti može da bude kako vidimo u njenom slikarstvu između ostalog i kolosalna zaliha slutnji, snova i nada, okidač za maštanje i osećajni doživljaj prostora i vremena, koji se sve više gubi iz umetnosti.