Kuća Đure Jakšića, Skadarska 34, Beograd.
Pod pokroviteljstvom Gradske opštine Stari Grad.
U seriji radova pod nazivom Stubovi vremena, umetnica Mirjana Mira Milovanović otvara tihi, ali moćni dijalog između trajnog i prolaznog, reda i slobode, materije i duha. Ova izložba nije samo skup slika, već misaono putovanje kroz vekove sačuvane u formi, a oživljene bojom, linijom i apstraktnim impulsom.
Arhitektura, kao simbol stabilnosti i istorijskog pamćenja, u ovim delima gubi svoju strogoću. Ona ne govori jezikom pravila i proporcija, već postaje živi organizam – otvoren za tumačenje, za emociju, za osećanje koje prevazilazi vreme.
Svaki stub, svaka kontura zgrade ili fragment prostora, umesto da zadrži značenje u fizičkom, poziva na kontemplaciju u unutrašnjem. Apstrakcija omogućava da se struktura oslobodi, da se rastereti forme i postane ritam, puls, sećanje, osećaj.
U Miriinom slikarskom svetu stub nije samo oslonac građevine – on je čuvar vremena, tihi svedok epoha koje se prepliću, urušavaju i nanovo rađaju. Boja, nanesena smelo ali promišljeno, gradi slojeve značenja, a prostor između oblika postaje prostor disanja, prostora između reči – ono što ostaje kad sve drugo utihne.
Ove slike ne imitiraju stvarnost – one je pretvaraju u metaforu. Detalji arhitektonskih elemenata izranjaju kao vizije iz sna, istovremeno poznati i daleki, svedeni do esencije, ali zasićeni emocijom. Geometrija se ovde ne podvrgava pravilima, već ih razlaže na sopstveni ritam, dopuštajući slučajnosti da postane zakon forme.
Apstrakcija omogućava slobodu, a ta sloboda otvara vrata prošlosti i budućnosti u isto vreme. Gledajući ove slike, nemoguće je odrediti gde prestaje sadašnjost, a gde počinje sećanje. Sve je povezano: teksture podsećaju na ogoljele zidove prošlih vremena, dok vibracije boje govore jezikom današnjice.
Izložba Stubovi vremena postavlja pitanja, ali ne nudi odgovore. Ona budi osećanja, ali ih ne imenuje. Ona se ne nameće posmatraču – već ga poziva da zajedno sa umetnicom krene u potragu za značenjem, u tišini boja i šapatima forme.
Mirjina dela odišu retkom sposobnošću da objedine racionalno i intuitivno. U njima se oseća arhitektonski red, ali i unutrašnji haos. Ona ne ruši strukture da bi ih negirala – ona ih preoblikuje, osvetljava iznutra, oslobađa ih u pokretu apstraktnog gesta.
I tako, svaki rad postaje stub – ali ne nužno fizički. To su stubovi svesti, uspomena, želja, vizija. To su stubovi vremena koji se ne uzdižu u prostoru, već u duhu.
Gledajući ovu seriju, posmatrač se ne zadržava na formi, već uranja u tokove vremena, u tihu muziku slojeva, u fluidnost koja spaja prošlo sa sadašnjim. Ove slike nisu fiksirane tačke u vremenu – one su proticanje.
Stubovi vremena su, u svojoj suštini, posveta trajnosti duha u svetu prolaznosti. To je umetnički pokušaj da se kroz apstraktnu igru forme i boje sačuva ono što je važno: osećaj postojanja, lepota strukture, snaga sećanja.
U ovom ciklusu, Mira Milovanović pokazuje da umetnost može da bude i svedok i tumač vremena. I da stubovi, ma koliko da su apstraktni, mogu biti najčvršći oslonci – u umetnosti, u sećanju, u čoveku.
Mirjana Milovanović
